О ЗАЈЕДНИЦИ

ШКОЛА ЖИВОТА, БРАЈКОВАЦ

Пре више од две деценије, када сам се први пут сусрео са идејом епископа јегарског, данас митрополита загребачко-љубљанског Господина Порфирија, о потреби формирања заједнице за лечење зависника од психоактивних супстанци, био сам, једном речју, благо збуњен. Недоумице, које су ми се том приликом јављале, биле су: колико је Црква способна и спремна за један такав подухват. Није требало много времена да се моје недоумице распрше, те да видим потенцијале које Црква поседује у пружању помоћи онима који се боре са овом пошасти модерног времена.

• 

Божија благодат показала је да је простор Цркве у борби за спасење младе личности, која је запала у кризу сазревања и одрастања, идеалан; самим тим и заједнице – рехабилитационе комуне, показале су се као истинска школа живота. Многи штићеници, који су успешно прошли рехабилитациони процес кроз заједницу Земља живих, пре тога,показали су се као беспомоћни и отписани случајеви,са медицинског аспекта.
Вест да је по благослову Његовог Преосвештенства епископа шумадијског Г. Јована, а уз сагласности Његовог Преосвештенства епископа јегарског Г. Порфирија, братству Храма Светог Димитрија из Лазаревца одобрено да се укључи у пројекат Светоархангелског манастира Ковиља, изазвала је велику радост у душама многих којису чекали спасење у Господа од ове савремене болести. Чињеница је да тада постојећи капацитети заједнице Земља живих нису могли да покрију све потебе, теје овај подухват значио више наде за живот.

• 

Почеци скромни и трновити; одлука да се формира оваква једна заједница значила је, пре свега, избор Јеванђеља као јединог животног пута. Само уколико је Јеванђеље једини пут живота, где је благовест победе живота над смрћу главна водиља, оваква намера има шансе за опстанак. Свакој благовести васкрсења претходи пут голготе, који благовесницима васкрсења припремају књижевници и фарисеји, они који Господа осудише на крст. Подухват братства Храма Светог Димитрија није прошао без своје голготске стазе, на самим почецима, али благодарећи Богу и његовој благодати избор Јеванђеља није поколебан. Смирењем и трпљењем постављени су темељи доброг дела које постаје светионик Цркве у Шумадији, срцу напаћене Србије.

Избор места где је утемељена заједница Земља живих није пука случајност, већ пројава промисла Божијега. Сваки светионик, по речи Господњој: „Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући “ (Мт. 5, 15); тако је и заједница Земља живих постављена на гори, да би светлила свима који су у тами незнања Господњег. Посебна специфичност заједнице Земља живих у Брајковцу огледа се у чињеници да је ово први подухват овог типа у централној Србији те, као такав, завређује посебну пажњу.
Залагање свештеника Храма Светог Димитрија из Лазаревца не би била довољна да није било свесрдне и несебичне помоћи Његовог Преосвештенства епископа шумадијског Господина Јована, како у духовној подршци, али ништа мање и у материјалној помоћи, коју је пружао на самом почетку и све до данас.
Светлост заједнице Земља живих превасходно је подухват наше Свете Цркве, која има за циљ да буде светионик свима онима који су у тами и сенци смрти. Савремени стил живота модерног света, који је постао реалност и на просторима Србије,поред позитивних ствари доноси и нову културу. Свака културолошка промена у једном народу јесте попуттектонскихкретања у земљинојкори,и носи веома тешке последице по све чланове друштва. Човек као биће није спреман на нагле и велике промене, а на нашим просторима у протеклих тридесет година дешавале су се променекакве се не памте у историји.

Нови дух, који је упливао у наш народ, донео је српском народусвојеврсни мираз: депресију, анксиозност и духовна страдања. Нестабилност, која је видљива на сваком кораку, постаје сурови пратилац у човековом животу. Нездрави антагонизам, гажење другог као модел понашања који донекле гарантује сигурност и опстанак, постали су наша свакодневнца. Човек је постао човеку вук, као што каже и древна латинска пословица; па како онда да будемо срећан народ и срећан појединац?! Како човек у оваквим околностима може да буде сигуран и срећан?!
Мајка није у прилици да се посвети детету, губи право материнства и задобија улогу старатеља. Дете све више постаје жељно родитеља, њиховог присуства и љубави. Човек је биће које има потребу да воли, али и да истовремено буде вољен. Модерно време учи нас свему, само не томе да треба да волимо и да препознајемо љубав других. Брига, као свакодневни човековпратилац,неминовно оставља последице и на квалитет његовог живота. Наш народ уме да каже: „Као што влага штети кући, тако и брига штетичовеку“. Родитељи живећи у бризи како да обезбеде свакодневну егзистенцију породице и не примећују као постају заслепљени робови модерног времена. Трагедија данашњице огледа се у чињеници да је човек постао добровољни роб, и то не из неке потребе, него просто ради настојања и жеље да задовољи одређене стандарде. Стандарди постају сила која ускраћује благоразумност супружника у браку, родитеља, па, самим тим, постају штетни и за децу. У грчу, који је последица бриге за сутра, губимо данас, овде и сад. Последице овога катастрофалне су по живот човека. Сви смо сведоци маничног настојања родитеља да обезбеде будућност својој деци, тако што се непрестано труде да што више стекну и обезбеде материјалних добара. Често се може чути фраза: „Ја сам се мучио да се мој дете не мучи“. Овакав погубни начин размишљана имао је погубне последице и по децу, и родитељи га скупо плаћају. Мало је данас људи који би били јунаци духом спремни да замене поставку теза у логици размишљања: „Моја мука ме је учинила човеком; нећу ускратити прилике и мом детету да постане човек“.

• 

Ускраћивање прилика за сазревање кроз чување деце и од најмањег вида фрустрације веома је штетна и погубна по децу. Деца су пуна неразвијених потенцијала и неостварених капацитета. Улога родитеља и друштва јесте у томе да помогну детету да развије своје потенцијале и да осети срећу и задовољство личног развоја и напретка. Деца данас више него икад ускраћена су за ове позитивне фрустрације која имају смисао да им помогну у њиховом изграђивањуи формирању као здравих и зрелих личности. Треба разликовати позитивну фрустрацију, која има улогу да очврсне и изгради човека, од негативне фрустрације која човека ломи. Ускраћивањем позитивних фрустрација човек се доводи у стање духовне и телесне атрофије.

Начин комуникације међу људима веома је ослабио; свима је све јасно, а да при томе други и не каже нити једну реч. Родитељи у бризи и журби не могу и не умеју да саслушају сопствену децу. Свет савремене технологије мења природну људску комуникацију, човек са другим комуницира индиректно. Недостатак директне вербалне и невербалне комуникације има за последицу да човек губи осећање припадања и почиње да се осећа као усамљеник у милионским градовима. Све ово оставља човека у дубоком осећању несреће, од које данас нико није заштићен. Човек, када се налази у одсуству човека поред себе, а пре свега мајке, која је данас запослена, осећа се усамљеним, несигурним, нема довољно самопоуздања, као ни самопоштовања. Човек испуњен оваквим осећањима није ништа друго до анксиотична личност, која је неповерљива и према себи и према другима. Особа која има јачи генетски потенцијал осећање анксиозности моћи ће лакше да ублажи кроз агресију према другима, док слабије особе пројављују аутодеструктивност.

Овакве околности одрастања и живота, кроз које су прошле многе генерације од деведесетих година прошлог века, непобитно су оставиле неизбрисивог трага на душама људи. Сваки здрав човек понекада себи допушта на кратко да се пресели у време кад је био дете, док је уживао у мајчином наручју, када ничим није био угрожен и каданису постојала никаква ускраћивања, другим речима, кад у његовом животу није било бола, бриге и уздисаја. Ово свако може постићи и тако што ће си приуштити уживање у музици, гледање лепог филма, дружење са драгима особама, певање, плес, шетња у природи, или читање лепе књиге; све ово уноси лепа и позитивна осећања у људску душу и чини човека срећним. Хришћанину пут ка миру и спокојству јесте молитва и простор Цркве као место сусрета са вољеним Господом. Овакав вид искључивања из реалности није штетан, штавише, он је позитиван, јер човек на тај начин јача своје душевне и духовне снаге за нове изазове који га очекују. Међутим, постоји велики број и оних који не успевају на овај безопасан начин да своју душу испуне миром, спокојством и радошћу. Све је већи број оних који прибегавају алкохолу и другим психоактивним супстанцама, које су не само против закона, већ и веома опасне по живот.

Пораст броја зависника о психоактивним супстанцама није ништа друго до логична последице неприродног стила живота којим живи савремено друштво, а сваки појединац, у мањој или већој мери, изложенје овој опасности. Друштво до сада није било у стању да покаже спремност да у просвету и образовни систем уведе теме које би биле посвећене припремама деце и младих за савремени свет имодерни стил живота. Не постоји подизање свести код деце шта је живот, које су круцијалне вредности које подижу квалитет живота. Такође, нигде се не можемо срести са центрима који би младе људе спремали за брак, којиподижу свест о брачном и породичном животу. Србија данас нема институције које промовишу живот и којекод младих људи афирмишу оне вредности које улапшавају и оплемењују живот.

Наша Света Црква кроз пројекат заједнице Земља живих покушава да пружи руку помоћи особама које се боре са овом пошасти савременог доба. Земља живих, иако формално дефинисана као центар за рехабилитацију зависника, ипак је много више од тога. Свако ко се осећа уморан од животног бремена може наћи утеху и окрепљење у заједници Земаља живих.

Једна специфичност заједнице Земља живих у Брајковцу јесте то да се налази на самом врху шимадијских брежуљака. Ово брдо има свој дубоки симболички значај, јер представља симболично Гору Преображења. Господ Исус Христос се на гори Таворпреобразио пред својим ученицима и пројавио славу коју је Бог уготовио за човека. Брајковац је место на брежуљцима Шумадије и, као такав,кроз овај подухват наше Свете Цркве постао је гора преображења људске личности. Овде се пројављује сила Божија у људској немоћи, овде штићеници својим животом и осмехом сведоче, да оно што је човеку немогуће, Богу је могуће. Кроз деловање заједнице Земља живих Црква на најупечатљивији начин сведочи овом свету да је жив Бог наш и диван у делима својим.

Шта је то што се одвија у заједници, а завређује пажњу и поштовање? Живот штићеника у заједници Земља живиху Брајковцу није ништа друго него пројава једног здравог јеванђелског и црквеног начина живота од којег су се многи одродили. Чињеница да у заједници на окупу живе људи са деценијским проблемом зависности, без икаквог директног спољашњег надзора, представља чудо само по себи. Свако је слободан да у сваком тренутку напусти заједницу, а и поред те слободе, сви су заједно окупљени у једноме – у Господу. Жеља за животом, као и жеља да се врате нормалном животу јесте основна мотивациона сила која трепти у атмосфери заједнице.

Начин живота који живе браћа у заједници представља једину терапију којом се они, пре свега, лече. Поред овога, задужени за вођење заједнице Земља живих у Брајковцу обезбедили су и могућност групне психотерапије од стране едукованих психотерапеута – психијатара; ипак, сам међусобни саживот у заједници представља темељ рехабилитације. Заједница младих људи представља једно црквено језгро у коме се настоји остварити аутентичан начин црквеног саживота.

Свака заједница има своја правила понашања, па и заједница Земља живих има своја. Основна особина ових правила јесте да се кроз њих другом покаже поштовање и прихватање онаквим какав он јесте. Несебично прихватање човека онаквим какав он јесте даје свакоме човеку снагу да крене на пут промене и преображаја личности. Пример једног од основних правила које се поштује у заједници јесте да док неко говори, други не упадају у реч и не прекидају, него чекају да заврши, па тек кад се захвале, јављају се за реч. Незамислива ситуација за једну српску породицу – да саслушају једни друге без прекидања и упадања у реч. Сваки штићеник док говори осећа се да је саслушан, да га неко слуша и прати шта он говори. Нико нема потребе да глуми пред другима оно што није, јер заједница одмах то препознаје и јасно ставља до знања да за тим нема потребе. Свима је јасно неписано правило: нема потребе да се представљамо у светлу каквом нисмо, овде смо сви исти и једнаки. Данашњем модерном човеку непојмљивоје да се понаша опуштено без маске. Успех рехабилитације у заједници понајвише зависи од отворености појединца према заједници и спремности за давање себе за заједницу. Отвореношћу човек спознаје да његов проблем није највећи, него да је општи људски проблем са којим човек може да се носи, јер се и други са њиме носе и превазилазе га. Ово не значи да је живот у заједници лагодан. Сваки дан са изласком сунца на истоку почиње ново рађање сваког члана заједнице, рађање за живот.

• 

• 

Дан започиње песмом и молитвом, а и завршава се молитвом. Дан служи да би се учили како да упознамо сами себе, како да се носимо сами са собом. Други поред мене није мој непријатељ, који ограничава моју слободу и који ме угржава; други поред мене је мој ближњи поред кога се учим животу. Мој ближњи је мој пут у живот. Човек, тек кад осети дух живота у заједници, може да разликује дубљи смисао речи живот и саживот. Свако од нас живи свој живот за себе; по томе се не разликујемо ни од једнога зависника од психоактивних супстанци. Где се чланови заједнице разликују од нас? Они се из дана у дан уче саживоту са другима. Заједница пружа шансу појединцу да научи да препознаје у свакоме од нас човека, да га опажа и препознаје поред себе, да га прихвати, иако малог, слабог, немоћног, палог и одбаченог од других, али као неког кога нам је сам Бог даровао као пут у живот.

Свакодневним радним обавезама чланови заједнице уче се пословима и вештинама које им могу помоћи у обезбеђивању материјалних добара неопходних за егзистенцију по изласку из заједнице. На брајковачким падинама свакоме се пружа прилика да се учи повртларству, виноградарству, пчеларству, сточарсту, и многим другим пољопривредним пословима од којих је наш народ вековима живео.

Свака моја посета заједници Земља живих у Брајковцу представља за мене једно лично укрепљење и радост. Довољан је боравак од неколико сати да би човек осетио благослов простора у коме живот живује.
Заједница Земља живих у Брајковцу јесте пре свега школа живота у којој се сви могу научити животу, како живот живети, да би осетили његову лепоту и уживали у њему. Једном приликом током посете у разговору сам чуо од једног сабрата заједнице да коментарише, да је тек после две године боравка у овој заједници „осетио лепоту изласка сунца и јутарњег цвркутања птица, док иде да нахрани животиње“. Ко од „здравих“ људи може данас да се похвали да може осетити и уживати у лепоти изласка сунца и цвркуту птица? Мало је таквог света.
Шумадија и централна Србија оснивањем ове заједнице добијају снажан покретач живота, који је данас потребан више него икада. Црква је овим подухватом и делом показала своју бригу за одбаченог човека, кога је често и породица презрела, а да се не спомиње хумано друштво. Делом човекољубља Црква пројављује снагу и потенцијал који носи у себи. Афирмација црквених вредности у свакодневном животу показује да она није ништа друго него повратак коренима, са којима смо током историје много пута раскидали везе. Повратак правилном начину живота – јеванђелском животу, којим живе штићеници заједнице у Брајковцу, није ништа друго до повратак Богу и самима себи. Свака биљка којој се прекида веза са кореном осуђена је да вене и пропада; тако и народи, који прекину везу са самим собом, нестају са лица земље.

Заједница Земља живиху Брајковцу представља подухват вредан сваке похвале, а свима нама који је посећујемо остаје да се молимо Богу да укрепи носиоце овог подухвата: Његово Високопреосвештенство митрополита загребачко-љубљанског Г. Порфирија, Његово Преосвештенствоепископа шумадиског Г. Јована, као и свештенство Храма Светог Димитрија у Лазаревцу.

• 

• 

Такође, да усмеримо своје молитве Господу за све штићенике заједнице као би их Господ укрепио у подвигу повратка животу, а на радост њиховим породицама.

Једино што би било прикладно рећи поводом десетогодишњице постојања Заједнице Земља живих у Брајковцу јесте: слава и хвала Господу на овом лепом дару.

др Драган Каран
доцент