ВЛАДИКА У ЋЕЛИЈАМА

У суботу пред Богојављење, 17. јануара 2026. године, када Црква прославља Светог Евстатија Српског, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у манастиру Светог. влкмч. Георгија у Ћелијама колубарским.

Митрополиту су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј ставрофор Томислав Цветиновић, јеромонах Сионије Зорић, протосинђел Евстатије Драгојевић, јеромонах Мардарије Јокић, протођакони: Иван Гашић и Никола Урошевић, као и ђакони: Дејан Јовановић и Никола Иванковић.

За благољепије сабрања био је задужен хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца.

Надахнутом беседом Митрополит Јован обратио се окупљеним верницима:

„Помаже Бог браћо и сестре!

Црква Христова у суботу пред Богојављење одлучила је да се чита одељак из Матејевог Јеванђеља који говори о Светом Јовану Крститељу. Већ смо почели предпразништво Бојављења. У овом Јеванђељу се говори о томе како је Свети Јован Крститељ дошао и проповедао у јудејској пустињи. Његова проповед је истоветна као и проповед Исуса Христа која почиње речима: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско!“

Ако желимо да уђемо у Царство Небеско, неопходно је да се покајемо. Покајање је промена начина живота. Када човек промени лош начин живота у бољи живот, онда је то велика радост свакоме. Свој живот мења на боље онај ко осећа да је грешан. Нема човека без греха. Када се промени на боље, човек осећа радост, јер је са себе скинуо терет греха. Пијаница је престао да пије, лопов да краде… Наш народ за покајање каже да је радовање. Када се покаје човек обрадује и Господа. Господ жели да се сви покајемо и дођемо у познање истине. Покајањем радујемо и Цркву, која је Тело Христово. Обрадујемо и све наше ближње. Све ово говори више од самих речи. Човек је господар својих речи, док их не изговори. Кад их изговори, он више не влада тим речима. Све зависи од тога, какве речи изговарамо. Речи могу да буде и спасоносне и оштрије него мач. Речима хвалимо и славимо Бога, хвалимо и славимо другог човека као икону Божију. Речима човек и ружи Бога и ближњег. Зато трба да водимо рачуна о свом животу. Онај који воли славу, он воли много да прича. Не можеш да га утишаш. Такав стално упада у реч и стално намеће себе. Али важно је шта ми то говоримо. Делима ћемо се оправдати и осудити.

Хришћанин непрестано треба да се обнавља Духом Светим. Човек који свој ум веже за Господа неће погрешити. Такав неће говорити ништа погрешно. Свети Силуан Атонски је рекао да држимо свој ум у аду и да не очајавамо. Види какав је пакао, па ћеш се сетити да ћеш бити тамо ако се не покајеш. Зато нећеш погрешити. Да промени ум, може сваки крштен и верујући човек, који верује да је Христос једино непогрешиво мерило свих наших мисли, речи и дела. Ако је наш ум озарен Христом, онда наш ум није у тами. Ако ум не вежемо за Христа, ништа паметно нећемо моћи да кажемо. Ум везан за Христа је препорођен.

Нама је потребно да се препорађамо, обнављамо. Потребно нам је да се мењамо. До јуче смо свашта причали, данас вежимо језик за зубе, како се то говори у студеничком крају. Ако човек не командује својим језиком, онда језик сече горе него мач. Апостол Павле каже да морамо да обуздавамо свој језик, јер нам је иначе побожност лажна. Али ко признаје да му је побожност лажна? Нико. Када се човек препороди у њему се препороди и душа и срце и цело његово биће. Он постаје други човек. Такав човек утиче и на друге око себе, да се и они препороде. Када се ја обнављам, обнављају се и други око мене. Личност се препорађа изнутра, не споља. Изнутра се обнавља наш дух и наш ум. Покајање је измена и промена. Све ово о чему смо причали постиже се подвигом покајања. О томе нам говори Свети Јован Крститељ. Треба често да имамо на уму ове речи: „Покајте се јер се приближило Царство Небеско !“ Не знамо када ће Господ доћи и живимо као да ће он сада доћи. Јер шта ће бити ако Господ дође, а нисмо се покајали? Онда смо цео живот овоземаљски промашили. Узалуд је светска слава тада и људске похвале и величања. То нам пред Господом ништа не користи. Како да прихватимо Царство небеско, а нисмо се очистили, покајали ни убелили своје грехе. Бог може да убели наше грехе, да буду бељи од снега. Богу је све могуће. Али потребно је да ми пожелимо да се  чистимо. Ко је чист, он се и даље чисти, а ко је прљав, он се и даље прља. Такав не води рачуна о свом животу, о својим речима и поступцима.

Покајање је радовање. Када се покајемо, пред собом имамо самог Спаситења. Куд ћете веће радовање од присуства Бога.  Свети Јован Крститељ сву своју проповед своди на поуку о покајању и вери у Христа Господа. Покајати се значи променити мисли. Од мисли све почиње. Ружне мисли, ако се не сасеку у корену, прелазе у ружне речи. Такав човек само прича и мисли да је Богом дан да говори. А ружне речи које не сасецамо прелазе у ружна дела. Човек тада чини оно што прича. Покајати се значи заменити грешни живот хришћанским, јеванђелским животом. То значи стећи расположење за промену начина живота. Истинско покајање значи свестрани духовни препород. Тај препород обухвата целокупно биће човеково. Ум је предводник душе и покретач целокупног нашег живота. Очишћење ума од нечистих мисли јесте знак да смо почели да се кајемо и да смо увидели своје грешке. Тада смо свесни својих грехова и падова. Када тога  није свестан, човека не дотиче истинско покајање. Ни његово срце, ни душу, ни ум није коснуло покајање. Он наставља да живи истим грешним животом и даље. Човек би свако вече пред спавање, требало да се преиспитује и о том дану и о животу уопште. Хришћанин је прави само онда када бива бољи него што је био претходног дана.

У Светој Тајни Крштења, хришћани задобијају опроштај првородног греха. Свето Крштење је препорађање човека у Христу. И након крштења позлеђујемо себе грехом, па нам је Господ дао лек и за то. Свети Јован Златоусти каже да је грех рана, а покајање лек. На рану се стављају мелеми. Грех позлеђује и рањава целога човека. Ми немамо већег лека од покајања и Господа Исуса Христа.  Ништа човека не може да замори као његово зло. Ништа човека не може да понизи тако као његов језик. Оно што су за телесне ране лекови, за рањену душу је покајање. Потребно нам је покајање и исцелење. Али, да ли то тражимо? Да ли то тражимо искрено? Данас славимо светог Евстатија српског, великог светитеља из нашег рода, заштитника нашег игумана Евстатија.  Он је себе препорађао целог свог живота. Тражио је још строжији начин живота, па се повукао у Хиландар и тамо себе препородио. На крају је рекао да у руке Господње, предаје свој дух. То може да каже само онај ко је истински препорођен. То може да каже човек који осећа да је грешан, али се труди да окаје своје грехе. То може да каже човек који је променио себе.

Нека нам буде данашње сабрање на Литургији благословено. Литургија нас позива и упућује на Царство Небеско. Литургија нас бодри да прихватимо Бога, да би и Господ прихватио нас. Нека је срећно и благословено наше сабрање! Некаје срећан имендан нашем игуману Евстатију. Нека му Свети Евстатије буде пример за све уживоту и да и он каже да све што ради предаје у руке Господње. Нека су срећни свима празници који су пред нама. Помолимо се Богу који нам се стално јавља. Ми га често не чујемо од себе самих. Али осетићемо то да нам се Господ јавља када постанемо свесни своје грешности. Литургија је Богојављење, јављање Свете Тројице. Литургија је јављање онога што је било, што јесте и што ће бити. Ми хришћани живимо у овоме свету, који нам је дат да у њему зарадимо Царство Небеско. Треба да се трудимо  да живимо хришћански и јеванђелски. Падамо, али устајемо. Морамо да признамо да смо погрешили. Блаженопочивши Владика Атанасије (Јевтић) када је говорио о првородном греху често је говорио да је Бог могао да не дозволи Адаму да погреши и да не буде истеран из Раја. Али тада Бог не би био Бог када би ограничио човекову слободу. Бог је човеку дао слободу и слобода је оно по чему је човек најсличнији Богу. Све нам је  слободно, али нам није све на корист, како то каже Апостол Павле. Наш народ је рекао то лепо.“Можеш како хоћеш, али не можеш до века!“

У току литургијског сабрања Митрополит Јован рукоположио је у свештенички чин ђакона Николу Иванковића.

Овом приликом Јеромонах Мардарије Јокић, сабрат манастира Св. влкмч. Георгија, одликован је чином синђела.

Сабрање је завршено трпезом љубави коју су за окупљене припремили игуман Евстатије Драгојевић заједно са братством манастира у Ћелијама колубарским.