ИСПОВЕСТ СВЕШТЕНСТВА АРХИЈЕРЕЈСКОГ НАМЕСНИШТВА КОЛУБАРСКО ПОСАВСКОГ

У среду друге недеље Часног поста, 4. марта 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију Пређеосвећених Дарова у манастиру Ћелије колубарске надомак Лазаревца.

Високопреосвећеном Митрополиту саслуживали су архимандрит Онуфрије и јеромонах Сионије, протођакони Иван Гашић и Никола Урошевић.

Непосредно пред Свету Литургију свештенство Колубарско-посавског намесништва исповедио је игуман манастира Денковац, архимандрит Онуфрије.

Литургијском сабрању присуствовао је и причестио велики број верних. Митрополит Јован је у надахнутом слову верни народ поучио надахнутом беседом рекавши:

“У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, Богу хвала, налазимо се у средини поста ове друге недеље Васкршњег поста.

Налазимо се овде у овој Cветој обитељи који нас је Дух Свети сабрао да данас служимо Божанствену Литургију. Да се молимо да се причестимо Cветим Tајнама и да се сјединимо са самим Богом кроз свете тајне, свете тајне причешћа. Данас је овде као што сте видели вероватно, била исповест свештенства Колубарског намесништва.А то све нас подсећа браћо и сестре да у току поста односно преко целе године треба да се што чешће и чешће исповедамо и да се причешћујемо, а посебно да то чинимо у току поста. Јер се подразумева кад постимо да треба да се више молимо. Кад постимо треба више да чинимо милостињу. Кад постимо да знамо ако постимо како треба да постом чистимо душу и тело. Заиста браћо и сестре сви су дани благословени у току године. Али дани поста рекао бих још су благословенији. Зашто?

Зато што пост треба да нас протресе да бих тако казао. Треба да нас раздрма успаване. Да се сећамо себе да се сећамо своје душе да се сећамо свога спасења. Пост браћо и сестре треба да буде благопријатан Богу. А који је пост благопријатан Богу? Онај браћо и сестре који уздржава се од свакога греха, злобе, пакости, мржње или како то поједини свети оци кажу од уједања једних других. Зато ће апостол Павле казати гризите се али све немојте истребљавати.

Пост као што рекох он нас позива на покајање. А покајати се значи потрудити се да се променимо, да се изменимо. А не можемо се ни ни ни мењати браћо и сестре ако не знамо какви смо. Ако не осећамо своје духовно стање.

Како да се мења онај који мисли нема потребу да се мења. Ја сам савршен малтене, а да нећемо да кажемо да смо баш савршени, али нисам грешан толико. Браћо и сестре, онај који не признаје своје грешно стање он никад неће доћи у покајање. Никада. А без покајања нема нам спасења. А покајати се не значи само казати Господе кајем ти се. Треба и то да кажемо сигурно изговарамо то. Али кад кажемо покајати се значи из дубине душе осећати бол у дубини душе боље речено, осећати бол што смо се огрешили о онога који нас највише воли. Па знате кад увредимо вољену особу осећамо грижу савести ако нам савест није успавана. И све док се не опростимо са том вољеном особом немамо мира у себи. Тако исто браћо и сестре са нашим односом са Богом у исто време са исто исто са нашим односом једни са другима. Дакле браћо и сестре Свети оци кажу да све почиње од страсти човекове. А страст почиње од гордости. И зато узда за страст јесте пост. Узда за страст јесте пост браћо и сестре. Док на пример покајање је молитва која нас спасава од страсти. Ми тако у животу олако прелазимо преко страсти и те страсти постану нам особина и сматрамо да је то све у реду. И све док човек не смири себе пред Богом браћо и сестре он не може никад себе смирити пред другим. И обрнуто. Зато браћо и сестре израз нашег поста треба да буде вера, нада и љубав. Вера да верујемо онога који је рекао о значају поста, шта је пост? А то је Господ наш Исус Христос кад је рекао овај се род мисли на ђавољи род, изгони постом и молитвом. Ако не верујемо онда ћемо само формално постити. Онда нећемо осетити потребу да уз пост придружимо молитву. Да уз пост и молитву не останемо на осећања да треба да будемо милостиви, да чинимо милостињу боље речено. Јер одрази поста и молитве јесте колико ми чинимо милостињу према другима. Зато ми видите и сами на сваком богослужењу најчешће говоримо Господе помилуј је л’? Значи Господе помилуј то је милостивост. А ми се једино милошћу Божијом спасавамо. Има можда неки који мисле па ја се спасавам неким својим делима, па ја се спасавам постом на пример и молитвом. Чим си то помислио ни од поста ни молитве немаш никакву корист. Јер онда ти не постиш из из дубине своје душе што си грешан или што смо грешни је л’ тако, сви смо грешни. Него постим да би се хвалио пред другима. Да би другима другоме казао ево ја постим. Онда од тог поста немамо ништа. Зато Свети Јован Златоусти то дивно говори браћо и сестре немој каже: “Xришћанину немој да ми се хвалиш како не једеш месо животињско, како не једеш мрсну храну, а једеш живо месо другога”. Неко ће казати па ја никако не једем месо другога, да Бог сад Боже сачува је л’ тако. Али чим зло чиниш и помислиш другоме, чим помислиш у своју своју гордост унесташ у ту своју у тај свој пост, ти у ствари једеш тело тог другога.

Зато је пост није само у уздржању од мрсне хране, а јесте јер је то благослов цркве и то морамо не морамо, не морамо ништа. Треба да заиста постимо да постимо од мрсне хране, да постимо од свих недела. Свих недела браћо и сестре. Дакле треба да постимо не у хвалисању или да кажем е ја постим, а онај тамо други не пости. Боље ти је не пости. Ако си већ осудио другога а ти постиш само од мрсне хране, а не уздржаваш се од свих недела. Не контролишеш своје мисли. Не контролишеш своје речи. Не контролишеш свој језик. А ми смо овде чули у једној молитви на овој светој литургији где се молимо да уздржимо језик од празних разговора. Свети Јован Златоусти каже: “Празни разговори ремете и онај човечански обичај”. Празни разговори уносе немир између нас. Јер чим се служимо празним разговорима или како би то црквеним језиком казали празнословљен. А зашто човек празнослови? Зашто човек воли само да прича? Па зато браћо и сестре да би на тај начин прикрио себе. Јер негде у подсвести подсвест му говори грешан си, али нећу да признам. Зато ми је лакше да осуђујем другога и просто кад почнемо да оговарамо другога да лажемо једни на друге браћо и сестре, то нам постаје храна. Али то је храна од које нема живота. То је храна која није храна него отров. Зато браћо и сестре треба да постимо у смирењу. А кад постимо искрено и кад се смиравамо искрено онда браћо и сестре другачије се осећамо кад се молимо. Другачије се осећамо зато ови дани су благословени дани. Али браћо и сестре ако смо ми ушли у пост само зато тако што нећемо јести неку извесну храну, а остали остати исти и у глави што би рекао и у срцу и у души својој која је корист од поста? Онда се мучиш. Онда мучиш тело а душе није спасава спасавана. Али пост нам је дат да се уздржавамо. То значи пост, уздржање браћо и сестре. Или како свети оци кажу пун стомак празна душа. Пун стомак празна душа. Кад је пун стомак онда човек буја у њему бујају страсти, у њему бујају све оно што није људско и што није хришћанско. Зато да се молимо Богу да нас Бог благослови овај пост да нам буде благословен и да нам буде лак. А биће лак ако постимо не само од мрсне хране као што рекох, него ако постимо од недела. А онда ћемо осетити благослов. Онда ћемо онда нас пост подстиче на још већу молитву. Онда нас пост и молитва подстиче да читамо што више Свето писмо браћо и сестре. Да читамо житија светих. Свети оци кажу хришћанин не може да буде а да ни а да бар једну главу јеванђеља не прочита свакодневно. Да ли ми то радимо? Да ли ми то радимо? Или тамо држимо јеванђеље Свето писмо у кући па не имам га. Што га онда држиш? Он Свето писмо није за излог. Свето писмо је огледало. Али ако не узимамо Свето писмо у руке и читамо пашће прашина на Свето писмо. А ако не читамо Свето писмо онда ће пасти прашина и на наш на нашу душу. На цело наше биће браћо и сестре пада прашина. Зато да тражимо благослов од Бога да нам овај пост буде благословен. А и то морамо да знамо. Када се Xришћанин одлучи да се што више моли Богу, да пости, да чини добра дела, е тада нечастиве силе тек онда надиру што би се рекло, тек онда нападају. И онда онај који није учвршћен у вери у посту у молитви он поклекне. Али баш ако нас тада напада ђаво зато што постимо, што се молимо, што чинимо добра дела што се уздржавамо поглавствено језика онда знајмо да смо на правом путу. Јер ђаво се највише плаши поста и молитве зато што је Господ рекао да се ђаволи истерују постом и молитвом. Нека нам Господ помогне да овај период васкршњег поста проводимо у што већој љубави у што већем смирењу са што већом вером, са што већом надом како бисмо браћо и сестре по благослову Божијем, благослову цркве како бисмо због честог причешћивања и исповедања осетили радост Bаскрсења Христово. Зато је пост брат као припрема. Пост браћо и сестре није циљ. Онај пост је сврха. Пост је метод боље да кажем. Како треба да дођемо до до до овај до циља. Па сам је Господ то нам показао. Он је постио. Пазите Бог пости. Је л’ Богу требало пост? Не треба браћо и сестре али треба нама. Је л’ Богу требало молитва, а читамо у јеванђељу како је Господ кад је год хтео да излечи неког болесника, да васкрсне или да учини неко велико дело шта је радио, молио се. А он Бог. Али показао нама да без молитве оне праве молитве, искрене молитве и без поста не можемо се назвати правим Xришћанима. Зато нека је благословено ово наше сабрање овде браћо и сестре данас у овој нашој светој обитељи. Нека Господ прими наше молитве а примиће ако изађемо из ове овог манастира из ове цркве у смирењу са осећањем да смо данас били са Богом. Да смо данас разговарали са Богом. Да смо се данас сјединили са Богом. Ако тако будемо онда ћемо се ослободити од самих себе.

Бићемо ослобођени од својих фрустрација. Бићемо ослобођени од своје гордости, од своје сујете, а тамо где се ослободи човек и фрустрација и сујете и гордости тамо долази благода.

Е нека нас та благода Божија чува и учвршћује у све дане живота нашега.

Бог вас благословио!”

По већ устаљеној традицији, после Свете Литургије, прочитан је овогодишњи реферат “Свето Писмо у животу Цркве” који је припремио протојереј-ставрофор Војислав Одавић, парох петчански. Након читања реферата уследила је квалитетна дискусија о ономе што је у реферату речено.

Ово духовно сабрање завршено је очинском поуком Високопреосвећеног Митрополита и трпезом љубави коју је припремило братство ове светиње на челу са игуманом Евстатијем.