АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У ХРАМУ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА У ДРЕНУ

У сиропусну недељу, недељу праштања 22. фебруара 2026. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Дрену, надомак Лазаревца. Митрополиту су салуживали: архимандрит Евстатије (Драгојевић), протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Марко Митић, јереј Никола Иванковић, протођакони Иван Гашић и Никола Урошевић и ђакон Дејан Јовановић. За благољепије сабрања био је задужен хор „Свети Димитрије“ из Лазаревца.

Надахнутом беседом, поучавајући окупљене вернике Митрополит Јован је говорио о значају опраштања у животу хришћана:

„У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже Бог браћо и сестре!
Налазимо се на почетку Великог васкршњег поста. Пост нам је дат као средство да њиме чистимо душу и тело. Ова реченица нам говори и о значају поста. Постом и молитвом се чисти душа и тело. Да бисмо још боље схавтили смисао и значај поста треба да се сећамо речи Господа Исуса Христа који каже да се овај род изгони постом и молитвом. Господ мисли на нечастиви род на нечастиву силу којој дозвољавамо да уђе у нас и да нас чини синовима пакленим и учи ономе што није Божије. Зато се човек стално нешто буни, није задовољан и стално му неко други смета. То је зато што му нечастиви не даје да се смирава. Говори му да се показује, да показује своју фрустрацију. Покажи да боље и више знаш од другога. Нечастива сила нас не учи смирењу, јер смирење приводи Богу. Смирење нас приводи и ка другом човеку. Зато нам Црква посебно у овим данима поста говори да посветимо пажњу свом животу. Питамо се шта је сврха и смисао нашег поста. Ових дана, колико пост траје, треба више да посветимо пажњу небу него земљи. Више треба да посветимо пажњу Богу и ближњима, а не себи. Ако то чинимо онда ћемо осетити радост поста. Каква је пост радост? Радост је у извршавању послушности са љубављу. То доноси радост. Свети оци пост називају радосном тугом. Откуд туга и радост заједно? Зато што се радујемо јер се поправљамо, смиравамо. Све оно што нам Црква и Јеванђеље говоре да чинимо, да чинимо са радошћу. Када осећамо духовну радост, заборављамо на оне забране које имамо у посту. Важно је да знамо шта је претежније. Важна нам је и храна, јер без ње не можемо. Али нам је много важније уздржање. Да се не бусамо и уздржавамо од свега онога што нас одвраћа од Бога и од Цркве, од Јеванђеља и од другог човека. Данашње јеванђеље је веома поучно. Говори нам о најважнијој врлини, о опраштању. Ову недељу и називамо недељом праштања. Ово је недеља у којој треба Бога и другог човека да замолимо да нам опросте. Ако желимо да неко нама опрости, потребно је да и ми праштамо другима. Праштање је двосмерно. Онај који прашта мора имати осећај љубави. Исто тако и онај коме се прашта. Без тога нема благодати и радости од опраштања. Дужни смо да праштамо, али то не можемо учинити без осећања братољубља и међусобне љубави. Живимо једни са другима и једни поред других. Скоро је немогуће да се не огрешимо једни о друге. Ипак, више обраћамо пажњу на то како се други огрешио о нас, него ми о друге. Ако нема љубави у праштању, онда ће опроштај бити само на језику и пука формалност. А у формалности се губи суштина. Без суштине опраштања човек ће наставити да чини по старом и то је највећа заблуда. Остао си онај стари Адам, а ниси постао нови Адам. Нови Адам то је Господ Исус Христос. То није хришћанско праштање, већ лицемерно. Лицемерство Господ највише осуђује у Јеванђељу. Лицемер је онај дволични човек, који се претвара да је другачији него што јесте. Претвара се пред другима да је бољи него што јесте. Када је реч о праштању знајте да није лако опростити. Најтеже је опростити ономе који нема вере. Онај који има вере следује Господу који каже да ако ми опростимо другима и Господ ће нама опростити наше грехе. Прштање треба да прожима човека. Без праштања човек је заробљеник. Сваки грех који учинимо заробљава нас и чини нас робом. Роб нема слободу. А Бог је нас створио слободне. Можемо да опраштамо или да не опрташтамо. Треба да знамо шта слобода повлачи са собом. Слободан сам и могу све да радим. Апопстол Павле каже да нам је све слободно, али нам није све на корист и да не дозволимо да нешто овлада нама. То што нам не користи је грех. Узрок греха је наша гордост. Стално желимо да се истичемо и доказујемо над другима. Љубав је основ опраштања. Ако некоме опростимо без љубави, нећемо осетити радост опраштања. Човек највише личи на Бога онда када опрашта. За то је потребноа велика духовна снага да се Бог и ближњи замоле за опроштај. Тада највише личимо на Бога. Господа су пљували, тукли, осуђивали, вређали, називали га чак и ђаволом. Господ, као Бог који је пун љубави никоме се није светио. Као Љубав он каже: „Оче, опрости им јер не знају шта раде“! Човек који умисли да је нешто, не зна ни шта ради, ни шта говори. Мисли да је све његово врхунац. Тако размишља онај коме је помућен ум. Пост нам је потребан да ум бистримо и чистимо своју главу. Све иде из главе. Ако нам је чиста глава, све што иде из ње биће чисто. Бог жели да другима чинимо добро. Да ли смо спремни на то? Често говоримо како волимо Бога, али не можемо да поднесемо човека до себе. Хоћу да видим Бога, али нећу да видим човека. То је највећа заблуда за једног хришћанина. Ако не видимо лице брата, нећемо видети ни лице Бога. Овим речима Господ нас учи и опомиње да не памтимо зло. Не можемо да се не огрешимо, али не смемо злу пустити да уђе у наше срце, у нашу главу и да овлада нама. Потребно је да зло избацујемо из себе. Чиме се зло побеђује? Зло се побеђује добрим, грех се побеђује покајањем, гордост се побеђује смирењем. Када човек каже да је опростио другоме, а истрајава у памћењу нечијег греха, значи да је такав човек остао у проблему. Ништа га није коснуло. Ни пост таквог човека неће коснути. Пост ће таквом човеку бити формалност. Формално опраштање не доноси човеку никакву корист. Зато нас Господ учи да зло избацимо прво из себе, па ћемо лако задобити опроштај од Бога и од људи. Ако ми не опростимо људима грехе, ни Господ неће опростити нама наше грехе. Господ нам је овим рекао да не постоји гора особина него не чинити милосрђе према човеку као икони Божијој. Када не опраштамо, онда немамо милосрђа у себи. Немамо милости. Христове заповести о блаженству су нам потребне и доводе нас до врата раја, али милосрђе, милост отвара врата раја да уђемо њега. Ми желимо да други буду милостиви према нама, али ми не можемо да будемо милостиви према другима. Шта онда тражимо од Господа? Ако сејемо кукољ, нећемо пожњети пшеницу. Што сејемо то ћемо и пожњети. Онај ко има вере у Бога зна да ће доћи и тај дан када ћемо брати или пшеницу или кукољ, у зависности од тога шта смо гајили у себи. Милосрђе је жртвовање самога себе за добро другога. Нема опроштаја греха док те грех не заболи, док не осетиш да ти грех ствара ране. За те ране Црква нам је дала мелеме. Причешће, покајање, а ево и пост као мелем нам је дала Црква. Пост нас наводи на смирење, на размишљање о Богу и сопственим гресима. Човек који се не бави собом, увек ће се бавити другима. Он се заправо плаши да се други не баве њиме. Потребно је да се молимо Богу да нам опрости наша сагрешења, али и да нам подари снаге да бисмо опраштали једни другима. Сетимо се најважније молитве „Оче наш..“, у којој се молимо да нам се опросте наши греси као што и ми опраштамо другима. Бог нама сваког тренутка опрашта. Захвалимо се Господу што нас трпи овакве какви јесмо. Господ нас трпи јер је он љубав. Све произилази из Божанске љубави. Љубав је свела Бога на земљу, свела је са неба све оно што нам је потребно за наше спасење. Молимо се за опроштај наших грехова. Нека нам предстојећи пост буде благословен, лак уколико умножимо молитве, добра дела, смирење. Без тога пост ће бити терет и посматран кроз призму забране. Али нама нико није ништа забранио. У рају Адаму и Еви није ништа било забрањено сем једног дрвета, да би разликовали шта је добро а шта зло. Нека да Господ да наш пост буде са радошћу и припрема за сусрет са васкрслим Господом. Бог вас благословио!“

Овом приликом мноштво верника се причестило. Сабрање је завршено трпезом љубави које је за окупљене вернике припремио парох дренски протонамесник Бојан Чоловић са својом породицом и верним народом.